HRANA

Približavanje sistema proizvodnje, distribucije i upotrebe hrane ka principima cirkularne ekonomije će u značajnoj meri uticati na smanjenje posledica koje nastaju zbog gubitaka i bacanja hrane u celokupnom lancu snabdevanja, poput: klimatskih promena, upotrebe vode, gubitka prirodne raznovrsnosti, seče šuma, stvaranja nepotrebnih količina otpada.

Sistem proizvodnje i distribucije hrane je došao do tačke kada više nije održiv, pre svega, zbog izuzetno visokog stepena eksploatacije resursa i stalne potrebe za dodatnim resursima koji će omogućiti još veću proizvodnju hrane. Kada bi to bio jedini uslov da se nahrane gladni širom sveta, to bi možda i bilo opravdano, ali ovde to nije slučaj. Bacanje hrane je, sa druge strane, svojevrsna „epidemija“ koja je zahvatila ceo svet. Podaci pokazuju da gotovo jedna trećina ukupno proizvedene hrane ne stigne do tanjira ili bude bačena.

Očigledno je da trenutni sistem nije pravičan i pravedno balansiran, inače ne bi bilo gladno oko 10% ukupne populacije na Planeti, a sve je očiglednije da nastaje nemerljiva šteta koja ugrožava kvalitet naše životne sredine.

Trenutni sistem proizvodnje hrane vrši veliki pritisak na najvažnije resurse – vodu, zemljište, prirodnu raznolikost, šume, ali ima i veoma visoke emisije gasova sa efektom staklene bašte, koji nastaju u različitim procesima prehrambene proizvodnje.

Usvajanjem principa regenerativne poljoprivrede, eliminacijom otpada od hrane, efikasnijom upotrebom namirnica i povećanjem količina lokalno kupljene hrane, mogli bismo da prepolovimo emisije gasova sa efektom staklene bašte u proizvodnji i potrošnji hrane, do 2050. godine.

Mi se u našem radu fokusiramo na problematiku bacanja hrane zato što više od polovine bačene hrane dolazi iz domaćinstava, i komercijalnog sektora (ugostiteljstvo, maloprodajni lanci, kantine …). To su oblasti gde je moguće napraviti najveći pomak, i zbog toga sprovodimo istraživanja i planiramo strategije, aktivnosti i informativno-obrazovne kampanje kako bismo u što većoj meri uticali na smanjenje ovog veoma ozbiljnog problema.

Činjenice

• Svake godine imamo gubitak od 1/3 hrane koja je proizvedena. Ova hrana ili ne stigne do tanjira ili završi na deponiji.
• Bacamo tri puta više hrane nego što je potrebno da nahranimo sve gladne na svetu.
• Kada bi bačena hrana bila posmatrana kao država, po emisiji gasova sa efektom staklene bašte, bi bila svrstana na treće mesto, odmah iza Kine i SAD-a.
• Voda koja je potrebna za uzgoj i obradu hrane koju bacimo je jednaka ukupnom godišnjem proticaju reke Volge, koja je najduža evropska reka.
• Teritorija koja je potrebna za proizvodnju hrane koju bacimo je približna ukupnoj teritoriji Kine, Mongolije i Kazahstana.

Ovi podaci predstavljaju samo uopšten pogled na veličinu problema koji izaziva bačena hrana i nisu konačni. Ono što se odmah može primetiti je da ukupna šteta koja nastaje prevazilazi okvire razumnog ponašanja i poziva na hitnu reakciju svih učesnika u lancu, od farmi, proizvođača, distributera, do maloprodajnih lanaca, ugostitelja i nas, potrošača.

Šta je bačena hrana?

Postoje brojne definicije koje odgovaraju na ovo pitanje, ali najjednostavnija bi mogla da bude:

Bačena hrana je svaka hrana koja je nije pronašla svoj put kroz proizvodni i distributivni lanac do krajnjih potrošača (gubitak hrane) ili je kroz distributivne lance stigla do krajnjih potrošača, ali je zbog različitih faktora završila svoj životni vek pre nego što je upotrebljena u ishrani (otpad od hrane).

Potrebno je dodati da hrana sadrži delove koji ne mogu da se jedu (nejestivi delovi hrane), poput ljuski, kora, kože i slično, Nejestivi delovi hrane takođe spadaju u otpad od hrane.

Završen životni vek hrane podrazumeva da je hrana završila na deponiji, da je spaljena, bačena u kanalizaciju, razbacana po zemljištu ili jednostavno odbačena na gomilu.

Posledice bacanja hrane su kompleksne i i utiču na brojne oblasti naših života. Izuzetno velike količine hrane budu bačene svake godine, procenjuje se da je u pitanju oko 1,3 milijarde tona godišnje. Ovako veliku brojku je nemoguće čak i zamisliti.

Mi ćemo se fokusirati na uticaj bacanja hrane na životnu sredinu, ali je važno napomenuti da ova pojava ima ima značajan uticaj i na društvo, ali i na ekonomiju.

Klimatske promene – Već smo videli da bačena hrana emituje značajne količine gasova sa efektom staklene bašte, i ove emisije se dele u dve kategorije: emisije ugljen-dioksida (koje nastaju zbog upotrebe energije za proizvodnju, transport, itd..)  i emisije ostalih gasova u koje spadaju metan i azotni oksidi (koje nastaju zbog raspadanja hrane na deponijama, upotrebe veštačkog đubriva u uzgajanju…). Proizvodnja hrane doprinosi sa 26% ukupne emisije gasova sa efektom staklene bašte, dok su gubici i bacanje hrane odgovorni za oko 6% svih globalnih emisija..

Na sledećem grafikonu možete videti kolike su količine emitovanih gasova staklene bašte za kilogram prehrambenih proizvoda.

Upotreba vodnih resursa – Oko 70% globalno dostupne pitke vode se koristi za poljoprivredu. Svaki proizvod koji koristimo, a posebno hrana, u sebi ima integrisanu i određenu količinu vode koja je upotrebljena za uzgoj, obradu ili proizvodnju. Ova voda se zove “virtuelna” voda. Kod hrane je upotreba vode izuzetno značajna i potrebne su izuzetno velike količine kako bi namirnice koje kupujemo stigle do naših tanjira. Kada bacimo hranu, bacamo i ugrađenu količinu vode u te namirnice i proizvode.

Pored toga, zagađenje vode koje nastaje kroz različite faze proizvodnje i obrade hrane ima značajan uticaj na kvalitet pitke vode, ali vode u okeanima. Zagađivanje vode najčešće nastaje zagađivačima koji su bogati nutrijentima, pre svega poljoprivredna đubriva bogata fosfatima i nitratima. Oni se ispiraju kroz zemljište i ulaze u podzemne vode, reke i okeane, izazivajući efekat eutrofikacije (cvetanje vode), čime dolazi do značajnog smanjenja koncentracije kiseonika u vodi zbog čega dolazi do pomora vodenih organizama kojima je potreban kiseonik za disanje. Skoro 80% eutrofikacije koja se dešava u okeanima i slatkovodnim resursima se dešava zbog poljoprivrede.

Upotreba zemljišta – jasno je da za uzgajanje hrane moramo da koristimo zemljište, a za globalnu proizvodnju hrane je potrebna izuzetno velika količina teritorija, Čak polovina ukupno raspoložive teritorije na Zemlji (bez zemljišta pod ledom i pustinjom) se koristi za poljoprivredu.

Gubitak prirodne raznovrsnosti – veza između proizvodnje hrane i gubitka biodiverziteta je jednostavna. Danas se hrana uglavnom industrijski proizvodi što rezultira gubitkom staništa za različite vrste biljaka i životinja, zbog seče šuma, uzgajanja monokultura, i isušivanje močvarnih i vlažnih staništa u cilju proširenja teritorije za poljoprivredne aktivnosti.

Zanimljiv je podatak da je čak 94% ukupne telesne mase sisara (kada isključimo ljude) upravo stoka, što znači da divlje vrste sisara na ovoj skali zauzimaju samo 6%. Od 28.000 vrsta kojima preti nestanak, prema IUCN-ovoj Crvenoj listi, čak 24.000 vrsta je ugroženo zbog poljoprivrede i akvakulture.

Stvaranje otpada – Kada bacimo hranu u kantu za đubre, ona vrlo često završi na deponiji. Količine otpada, koje završavaju svoj ciklus na ovaj način, su enormne i predstavljaju rastući problem. Smanjenje stvaranja otpada je jedan od prioriteta, i u tome može da nam pomogne piramida otpada od hrane.

Postizanje konsenzusa oko bacanja hrane ne bi trebao da bude pitanje. Na osnovu svih informacija možete da zaključite da poljoprivreda ima snažan uticaj na životnu sredinu, pa time posledično i na društvo i ekonomiju. Smanjivanjem količina bačene hrane, smanjujemo i potrebe za tolikom proizvodnjom hrane. Ali, kako možemo da pratimo da li se bacanje hrane širom sveta smanjuje?

UNEP Indeks otpada od hrane

Kada su 2015. godine usvojeni Ciljevi održivog razvoja Ujedinjenih nacija do 2030. godine, različiti aspekti problematike sistema proizvodnje i distribucije hrane su prepoznati u nekoliko različitih ciljeva.

Najvažniji cilj koji se bavi ovom problematikom je Cilj 12.3, koji propisuje: „Do 2030, prepoloviti otpad od hrane po glavi stanovnika i smanjiti gubitke u lancu proizvodnje i snabdevanja, uključujući i gubitke koji nastaju nakon žetve“.

Ovaj cilj je podeljen na dva indikatora 12.3.1(a)  (Indeks gubitaka hrane) i 12.3.1(b)  (Indeks bacanja hrane).

Nama je u fokusu Indeks bacanja hrane (Food Waste Index) uz pomoć kojeg merimo ukupnu količinu otpada od hrane koja obuhvata otpad od hrane iz domaćinstava, i komercijalnog sektora (ugostiteljstvo, maloprodajni lanci, kantine …)

Ovaj indeks pomaže državama da mere i izveštavaju o ukupnim količinama bačene hrane, a istraživanja koja su sprovedena u okviru projekta ”Build Back Better: Using Green and Digital Technologies to Reduce Food Waste at Consumer Level” su usklađena sa ovim indeksom i predstavljaće polaznu osnovu za sva buduća istraživanja za potrebe izveštavanja o bacanju hrane u Republici Srbiji.

Ova stranica je napravljena uz finansijsku podršku Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu. Stavovi izraženi u tekstu su isključiva odgovornost autora i ne predstavljaju nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu.